Memići. Dvijehiljadedeveta. I moj dajdža Fićo

Dragi moj Fićo,

Sjećam se da sam te najbolje zapamtio iz onog vremena kada sam na tvoje upite šta ćeš da mi daš iz prodavnice na benzinskoj pumpi na kojoj si radio najbolje mogao odgovoriti sa: „Koka Koju!“. Otada te više nisam ni viđao. A prošlo je tako mnogo vremena. U ovih sedamnaest godina otkako te ne víđah, između ostalih stvari, ja sam naučio i čitko da pričam. Zato imam potrebu da ti nešto kažem. Vidim da ova humka nema ušiju niti telefonskih kablova koji idu u dubinu, ali ja sam siguran da ćeš me čuti. Neću pričati glasno, neću čak ni avaz pustiti. Tako ćeš najbolje razaznati moj glas od ostalih.

Dragi Fićo, evo gledam ovu humku i sjetih se, nešto, nanine džennaze. Neću puno bulazniti. Hoću samo da kažem kako mi je drago što je nana konačno dočekala jednoga svoga sina da joj ponovo pokuca na vrata. Je li ona tu, možda?! Ah, svejedno… Iako nije, pronađi je, pa joj lijep selam od mene prenesi.

Sigurno primjećuješ da plačem. Ma nije to ništa! Ja sam sada veliki čojo, kakav si i htio da budem! Ovo je… Čuvao sam da nijedna ne padne na zemlju, da ne sapire tvoje zasluge, života mi. Ali Fićo, ti si lijepi bijeli šehid, a uz to si još i veliki dasa, k’o brdo. Koliko suza treba da sapere tebe tolikoga?! De, ne zezaj! Ustvari, ovo ti ja i ne plačem što sam tužan. Tuga ustvari, u čovjeku i ne izaziva suze, nego tromost, nezainteresovanost. A vidiš, mene žarko interesuje kako ti sad izgledaš, ili kako nana sada izgleda. Da li još goniš kosu „uz brdo“; da li nana još uvijek nosi šarene katove koji uvijek pretežu na bež, i da li joj se još uvijek trese stomak kada se smije?! Ne plačem ja ni što se nečega bojim. Pa mislim, šta još može da mi se desi?! Ako saznam da mi se nešto može desiti, braniću se, i šta tu ima da me plaši? A one nenadane situacije… Ah, pa… Bože moj! Sad sigurno neću trošit’ vrijeme plašeć’ ih se, a one se možda nikad neće ni desiti.

Znaš, u ovih sedamnaest godina, između ostalog, naučio sam kako se, ustvari, umire. Uvijek me je to nešto fasciniralo! Tako, eto, znam da iz insana iziđe duša, uhvati Azraila pod ruku i ode na drugi svijet. Mene samo ubija u pojam, i nikako ne mogu da shvatim, zašto se taj Azrail pred tobom morao pretvoriti u masnog, bradatog, usmrđelog četnika, koji je uvijek iz Tjelesnog dobijao kečeve zbog higijene, i kojeg je učiteljica dok je bio mali tukla po dlanovima jer nije pričao razgovijetno i uvijek rasipao mastilo po papiru. Eto, u to sam se nekako razočarao! Ali ne plačem ja ni iz razočarenja! Ma kakvi! Allah ima bezbroj načina! Čudni su putevi njegovi! Mogao je Azrail vrlo lahko biti guja! Ili… hm, kakav je Azrail onome čija duša ode iz tijela kad on padne s mosta i uguši se u našem zvorničkom jezeru?! Nejse, pusti mene, ja razvez’o.

Ponekad pomislimo, mi koji smo ovamo: mati moja – tvoja sestra, pa Keka – tvoja druga seka, pa Edo i Dado, pa, ne znam ti ja… svi mi… da smo ostali sami. Da nam se odjednom osulo dosta društva za roštiljadu ili za fudbalsku utakmicu. Ali ne plačemo mi ni zbog toga… Ma jok! Eno, Ševko dobio curice! Mašallah! Ma ima nas; nismo sami; imamo jedni druge, pa još kada nam dodju naši Amerikanci. Mah, fantazija!

Dosta je vremena prošlo. Dosta se toga promijenilo. Lade i Yuge su davno izišli iz mode, mada se još pokoji mogu naći. Ima ih čak i u Americi, ali tamo od njih prave upaljače. Iškolali smo se, poudali, poženili. Upoznali svijeta. Pisali govore. Lomili noge. Osvajali medalje. Ljubili cure. (Ima jedna lijepa, ja sam je zapik’o, tamo u Sarajevu!). I kahve se naispijali. Gojili se. Mršali. Ali ne plačemo mi ni zbog toga što ti nisi bio tu da to sve vidiš. Siguran sam da bismo ti vrlo brzo dojadili. Ja znam za se da bih se pretvorio u daveža kojem nema premca pod milim Bogom! ‘Vako ti je mirnija glava!

Kad smo već kod glavâ… Jednom je jedan bio pravo ustis’o da ga odalamim. Ma svez’o se k’o mahnit, pa ti on meni kako sam ja balavac, pa kako je život svašta nešta, pa nešto i diplome spominje, pa kako je on rođen u nekakvom gradu, i šta-ti-ja-znam koješta. To ti je bilo prije nekoliko mjeseci. Baš mi je heklao po živcima. Ja ga samo pogledam u oči, ‘nako, duboko; vidim: blesav, nema šta!; i kažem: „Druže, ohladi! Pa da popričamo! Vidiš, ruke su mi zauzete, pa mi je krivo što ti ne mogu učiniti ništa na uljepšanju tvoga dugog nosa! Ako ti i dalje želiš tako galamiti, imam jednu slobodnu nogu! Mogu ti se njome s djecom poigrati!“. Eto, to sam mu Fićo, rekao. On k’o i povjerova! Nejse, ni zbog toga ti ja ne plačem, iako se čini! Iako nisi bio tu ni da me odbraniš ili da mi pokažeš kako se komunicira sa đilkošima, ja sam se ipak snašao! I nemam razloga da zbog toga plačem.

Ja ti, moj Fićo, plačem zbog nečeg neobjašnjivog.

Ima neka vrelina u grudima, koja krene tačno ispod lijeve sise, pa se razlije preko grudne kosti po cijelim grudima i na lijevu ruku. Sve nešto ciči i vrišti u meni kako teče ta vrelina. Njenom putanjom, tamo, u grudima, sve zabridi. Dođe do grla i otme dah. Pa se onda izlije i u glavu, i na oči, pa suze same pođu teći. Kad već dođe u glavu, i iziđe iz grla, iz grudi nešto vrisne i pređe preko usta. To već nisam ja već nešto… Nešto… Nešto što vrišti i plače. Tad je onaj koji bez glasa sa tobom priča, pravi ja. Valjda se u tom bezglasju najbolje snalazim. Zbog te vreline, zbog tog trnjenja ja… Mi plačemo! I svaki put kad se sjetim tebe to tako krene. Svaki put kada se sjetim nečeg strašnog to tako krene. I kad mi na um padne onaj prljavi četnik, i roštiljanje, i svaki put kad primim pohvalu ili diplomu, i svaki put kad nekog duboko pogledam u oči pa se razočaram. To mi nikako neće ući u glavu. Baš nikako. To trnjenje. I što baš ispod lijeve sise, pa u oči? I što baš tako, naparaćeske!

No, šta ja ono tebi htjedoh reći?!

Aha! Ti ćeš sad kod nane. Veselim se što ćete se sresti. Ona je stvarno dugo čekala. Veliki ćeš mi selam mojoj nani. Jà! Ti si sada šehid. I tvoje se kod Boga pika! Pa, eto, samo da nam zatražiš sabura! I pameti! Ponajviše pameti svima nama ovamo, koji mislimo da je naša pravda najpravednija! Eto, samo tako!

Haj” ti sad kod nane. Dočekala je jednog, pa sad zajedno čekajte još trojicu. I mog babu. Ah kako ste vas dvojica znali zaturiti muhabet! Pa onda sačekajte i nas, kad nam dođe suđeni čas, da svak’ pod ruku uhvati svog Azraila! Moj će možda biti u obliku police knjiga, ili koštica trešnje, ili ona Sarajka. U ovom potonjem slučaju bi barem bio mirišljav i lijep… Mah, pusti ti mene… Hajd’ dajdža, vidimo se, ako Bog da! Odoh! Ne mogu više šutit’! Moram prozborit’ koju!

Ficin basluk

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s