Dever

***
– Halo…
– Selam alejk…
– Alejkumuselam teta…
– … šćeri, kako si?
– … Sevdo. Evo, dobro je, kako ste vi?
– Dobro je, devera se. Je l’ ti Bejta tu?
– Jes’. Hoćete šnjom pričati?
– Hoću, šćeri, samo nešta kratko da je upitam.
– Evo…
– … haj…

– Halo?
– Selam alejk Bejta, kako si?
– Dobro sam, Sevdo, kako ti ti?
– A, dobro je… šćela sam te zovnuti na kahvu da prebijemo koju, možeš li preći?
– Ma, vala sam nešto nehorna…
– Haj, bona, šta ti fali. Donijela mi nekojidan Mejra, nâku novu, pa da probamo…
– Ejs, ko da ti ja moram muhur na kahvu udariti…
– De, ne zavodi, i haj pređi, šta ti je samo preko avlije preći u drugi haustor…
– Pa, haj ti ponesi kahvu vamo pa ćemo vamo skuhati…
– Ama, pristavila sam već…
– …
– Hajde, šta se misliš, ko da imaš šta raditi…
– Pa kad si spomenula i imam… ova mi moja razmahala se šerpama, hoće sarmu da zavijamo.
– Eto ti je tamo neka zavija, ti haj meni.
– Ama, ja njoj sarme zavijam. Ne umije ona. Napravi sarme ko lopare…
– hej, more se sarma zavijati i kasnije…
– i to što kažeš… haj eto me ćaskom.
– Haj. Alahimanet.
– Alahimanet.

***
– Snaho! … Nuro, đe s to?
– Evo me majko u špajzu! Trebam li ti šta?
– Jes’ ‘vo ti šćela sarme da zavijaš?
– Nisam, što?!
– ‘nako pitam…
– Nisam, nisam… jutros kad sam kahvu kuhala vidim šerpe uhvatile sigu, pa sam evo bila u špajzu da nađem sirće i da otkuham, da malo poradim…
– Aha… zove me Sevda na kahvu, hoće nešta da priča sa mnom. Garant je ope nešta čula od ženâ pa hoće da prijavi…
– Eh, taman! Haj ti da ne udišeš sirće po kući, a i ja da rahat poradim.
– Bajgi ti ja smetam kad radiš?!
– Ne smetaš, nego da mogu nadići jastuke i sekiju malo oprati, pa da te ne bihuzurim, neš imat đe sjest…
– Pa neću ja tol’ko kahvu piti…
– De ti, de, slobonno! I poselami Sevdu.
– Haj, odoh!
– Hej, čekaj, da ti dam onu kutiju što je poslala nekojidan onaj kajmak, pa joj ponesi.
– Haj, pohiti da ne stojim u vratima!
– Evo! Poselami je. Stavila sam joj malo modlica, pa zasladite uz kahvu.
– Haj, alahimanet.
– Alahimanet.

***
– Eh, eto! Vidiš da ti ništa nije falilo što si malo izišla na havu i prohodala ispred zgrade! Haj, bujrum! Uđi!
– Selam alejk…
– … aha! Ne izuvaj se….
– … Sevdo…
– … tude, uđi u hodnik pa sjedi i izuj se.
– Ne moram se bona posjedati, natukla sam nanule…
– Dobro, haj uđi! Kahva samo što nije prevrnula! Vi’ što su ti dobre te klompe, đe s ih našla?
– Našla Nura, ima neku ženu na pijaci, pa ih kupila i donijela, ‘vako za oko kuće. One se što sam nosala ofucale, pa smo ostavile za bašče…
– Pošto su? A što su dobre!
– Ne znam. Znaš ti Nuru, ona raspoređuje, a ne moš izvući ižnje kol’ko je platila da si ne znam ti šta! Ta njena žena dovozi robu iz Turske, uvijek joj je dobra roba…
– E… bezbeli… de sjedi tu na sećiju. Biraj đe ćeš, a ja odoh da mi kahva ne prekipi!
– Evo ti ovo nešto Nura poslala. Tvoja valjda kutija što si kajmak dala.
– A joj, pa to je kutija od margarina, što mi je vraćala… Haj, nema veze, ustrebaće. Šta je ovo turala užnju?
– Poslala ti malo modlica da zasladiš…
– Heej bože one tvoje Nure. Ta žena ko da ima sto ruku… na sve stigne! Gledaj ti, i modlice je napravila!
– Jes’ hvala Allahu! Stalno je u pokretu i nešta radi!
– Svako se nečim zabavlja, moja Bejta… Evo, saće i kahva!
– De ti, de!
– Nego, kako si mi ti, bona? Nisam te zadugo viđela? Nekojidan smo te spominjale u parku…
– Ko?
– Ama, bila ja sa onim dvjema otud iz one zgrade preko puta i s onom Marom juče u parku…
– … aaa…
– … sjedile malo, bilo lijepo vrijeme, i iznijela Sabaheta šiš da isprži kahvu.
– Eeee… ka’ ste besposličarke pa plandujete u parku… otkud joj šiš?
– De, bona ne zajebaji, nisam išla iz besposlice! Zovnula me Zineta da iziđem, kaže iznijeće Sabaheta šiš, i ja da iskoristim priliku da ovu kahvu ispržim…
– … a i ti si pržila kahvu?
– Pa jah, bona! Velim ti da je Mejra donijela neku novu kahvu… eh, to je tâ! E, vidi je što joj je kajmak dobar!
– Da nisi jaku skuhala?
– Nisam, naša naučena mjera – tri kašike na ovu džezvu za četri findžana… hoš mlijeka? Kocka unutra?
– nemoj mlijeka, hoće me kiselina od mlijeka… turi jednu kocku i nemoj miješati…
– E, bogami, dobra kahva. Moram Mejru ispitati đe je uzela, pa ako nije daleko da i mi uzimamo.
– Meni godi ova što pijem od Keme š ćoška…
– Ma, šta fali malo promijeniti…
– ne fali, ali ja navikla… Kemo to donese u radnju uzmiriše se mahala na sabah, i čim ja tako malo šnjuhnem kahvu, pošaljem Nuru po jednu kilu dok je friška…
– Ih, pa Kemo često donosi kahvu u radnju…
– ama… đahkad! Nije svaki put baš…
– Jah, eh, de!
– Nek malo lahne!
– Znaš li bona da se oženio Sabahudin?
– Koji Sabahudin?
– Zinetin unuk.
– Majke ti?! Pa zar je on bio za ženidbu?
– Jašta je nego! Priča Zineta juče, kaže, završio školu i oženio se.
– Neka, mašala! A đe će živit?
– Nešta je Zineta spominjala da će se vratiti?
– Đe će se bolan vratiti?
– Pa tamo!
– Đe? U onu pustahiju božju, đe samo đahkad ptica proleti?
– Ama, živjeće u Zinetinoj kući. Dobili su neku donaciju, a on od zanata hoće radnju da otvori?
– Misli da će mu anamoni dolaziti u radnju?
– Ma šta ja znam, ja samo kažem kako je ona meni rekla…
– Eto, đe će djeca?! Mlada, nejaka među njih! Nisu se jednom dokazali kako oni s djecom…
– Ama, bona, zanat je zanat! Od zanata se nije gladno.
– Jes, al’ kako će sama djeca među njih?! Šta im je? Ima li ikoga?
– Pa ići će im i mati… Sabahudinova, Zinetina šći…
– Žena. A šta je sa Zinetom? Osta sama…
– Nije. Ima ona snahu, nema dvije stanice autobusom, tu…
– Jedno je snaha, jedno je šćer…
– Možda i jes, al’ vidiš tvoju Nuru… Ni šćer ti ne bi bila vaka, tako mi Allaha… šćeri se udaju, odu…
– … jah… morebit… al’ opet bolan djeca sama
– Uz božju pomoć biće to sve dobro, akobogda… Mali je kažu dobar majstor, biće tu nafake…
– Odašta je majstor?
– Od svega. Školovo se za struju, al’ zna u ruke, ama ha! Meni je baš prije nekolko mjeseci izmijenio česmu…
– Ih! Šta će tam’… zamijeni česmu, kolko tamo malo ljudi živi, zamijeniće ih dvajs i šta onda…
– Oj, ženska glavo! Dok on zamjeni dvadestu, pokvariće se ona prva, biće posla…
– Ma jašta će… gore u onom grobu!
– Uostalom, šta se ti tolko sikiraš kad se oni ne sikiraju?
– Ama djeca, bolan, sama, gore u onoj tišini…
– Bejta, de se ne srkleti tolko. Uvijek se imaju vratiti ovdje Zineti ako pude stani-pani… 
– Ma ja… 
– … a i taj narod gore… šta će oni više? Sve je to bolan, bijeda, ni do čega im nije…
– Džabe! Četvere oči ope’ otvoriti!
– To jes…
– Samo da na se kakvog taskirata ne navuku… rano moja… 
– Neće akobogda!
– Al’ eto… i taj gore svijet je odnekud išćeran… 
– … a ima i našeg svijeta… vraća se narod…
– Šta je s tobom, Sevdo? Hoš se ti vratiti ili prodavat kuću?
– E, moja Bejta… Kuću sam obnovila donacijom… napravili su mi neka dva sobička, kuhinju i kupatilo i stavili pod krov. Ni blizu nije moje kuće… pričala sam ti.
– Jesi…
– Ali, nije to isto. Ja nešto ne mogu. Odem, pa me nešta stisne. Sve odnekud nešto tražim… bagutam ko da sam s nebesa pala… života mi, haman bih izludila da odem. Nit mog dijeta, nit mog komšiluka, nit mojih zidova… 
– Znam, moja Sevdo, znam… kako je meni bez četverice…
– Šta je tebi s kuće?
– Ništa. Ima neka familija živi, i sad neće da je išćeraju jer oni nemaju kud…
– A ti k’o biva imaš kud…
– Eto ti! A kad smo Nura i ja išle ono da obiđemo, da prijavimo… kuća sva grohnula… vise potkivke, nema oluka, sa krova se voda saljeva nako po avliji, po stepeništu trava, vrata nekaka k’o na šupi… 
– jesu li to ti oni što žive tu tako ili…
– Ama jok… Vrijeme. Neka je bijedna familija u kući. Pustili su nas u kuću, nisu riječi rekli, ne smijem duše griješiti. Vidla sam da su i oni neka bijeda… džabe je, ne moš sve u istu vreću…
– Pa šta ćete?
– Šta ja znam… slabog sam zdravlja, dabogda da išta dočekam…
– Što šta je?
– Ama, ne znam… išla sam doktoru, neke mi je lijekove propiso, neki pritisak nešto, nemam ti pojma, ali džabe, i s lijekovima i bez lijekova, ja sva nešta treperim…
– Što ne odeš doktoru?
– Ama, sad ti kažem da sam bila! I ništa, od onog što mi on propiše, nemam nikake fajde… znam noćima da ne spavam…
– Mogla si otići ovoj mojoj doktorki… meni pomaže…
– kojoj tvojoj doktorki?
– Ovoj, kako joj ime… Maji.
– Odašta je ona doktor?
– Niodašta… od glave valjda, šta ja znam…
– Pa nisam luda da idem njoj!
– Ne ide se njoj kad si lud, bona, šta ti je. Nisam ni ja luda… Odeš, ispričaš se malo, izjadaš i vratiš se… meni lahne, bogami…
– Eh, moja Sevdo moja… Jadaš se kad ti mlijeko pokipi, onda se jadaš, a jok kad te zgromi nesreća… kad ostaneš sam ko vuk preko noći nema ti se fajde jadati…
– Dobro, eto ti nemoj… probaj kakve trave za to spavanje…
– Pijem neke čajeve, nešto…
– hajd, akobogda, daće Bog bolje…
– Neće, moja Sevdo, neće… svi smo mi jednom nogom na lopati…
– … pa dobro sad…
– … ali nas u životu drži čekanje. Da svoju djecu dočekam… četvericu svojih golubova…
– Jah, moja ti… Da ti Allah dadne barem tu utjehu. Eto, ja sam svoje ukopala… znaš to… ali, da ti vako ko sestri najrođenijoj kažem, ne mogu da se smirim. Eto, ko znam sad đe su, ne bojim se više da im kosti životinje raznose po šumi, ali ope kad im naveče učim fatihe, jedva mi srce izusti da im dâm fatihe mrtvima… jedva…
– Šta ćeš sestro… Božja volja!
– Božja volja i dušmanska ruka!
– Jes!
– De, da ti nalijem još jedan!
– De, i neću više!
– i nema više…
– taman…
– … i da oprobamo ove Nurine modlice… hej, bona! Znaš li da je umrla Kadifa?
– Koja Kadifa?
– Ona što je živila u zgradi kod policije…
– Koja…
– Ona bona! Ona što smo je viđale na televiziji kad je bilo za one proteste…
– Aaaa! Ona?! Pa, kad bona?
– Jučer mi rekoše ove žene… Kaže, od srca.
– Ona je živila sama, kako su je našli?
– Našla je njena komšinica što su pile kahvu ujutro jedna s drugom… Ušla joj prekjučer ujutro u kuću i našla je u krevetu. Legla i nije se probudila.
– E! Hudnica! Ona je bila sama! Srce prepuklo!
– Jah, baš. Ali, čula sam da su je htjeli deložirati?
– Ko?
– Ovi iz opštine?
– Nju hudnicu? Uh, sram ih bilo! Brezobraznici jedni! Našli hudnicu koja nikog svoga nema da deložiraju pod stare dane.
– Eto ti sestro moja…
– A baš je bila da te duša zaboli. Ubili joj i sinove neženjene i čojka, i ostala sama… ja eto barem imam svoju Nuru, imam od brata snahu, imam nekog, ali ona baš nikoga pod kapom nebeskom…
– Nikoga! Bila je veliki borac. Gdje god je kakav protest, ona je bila. Gdje god je kakva donacija, ona je ženama javljala. Baš je bila borac!
– Al’ eto… ona je je l’ de svoje ukopala?
– Jes’, ali šta je ukopala. Ja sam svog sina i snahu i čojka ukopala nije im falilo možda koja kost, hvala Bogu, a ona je od najmlađeg sina ukopala samo šaku kostiju. Nijednom nije ukopala glavu!
– Estagfirullah! Estagfirullah! Estagfirullah!
– Tačno da čovjek svisne napoprijeko!
– Baš tako. Al’ eto, meni da je bar išta da nađem, i pamet i život bi halalila ako je to cijena, barem jednog da smirim, makar kost…
– uh, jah… uh… Allah neka nam je svima na pomoći… Osta i Nura rano udovica…
– jes…
– Što se ne udade ona nikad, bogati?
– Što se ne udade?! Što se ne udade?! Što se tii ne udade?
– Đe ću se ja stara žena udavati?
– Nisi ti bila toliko stara kad se rat završio… Mogla si se ti lijepo udati, pa nisi… što nisi?
– Nisam bona, đe ću se ja udavati? Ali Nura je bila baš mlada… i sad je mlada… trebala si je pustiti…
– Nisam joj ni branila! Nije šćela sama. Ostale smo zajedno i tako nam je sad…
– Pa dobro…
– A vidiš i onu Sabahetinu, eto… preudade se ona, pa nije bilo usta kroz koja nije prošla…
– Jes, prolazila preko usta prvu godinu dvije, onda sav svijet na nju zaboravio, eno je živi u svijetu, ima đece…
– zaboravio svijet nju, zaboravila ona Sabahetu. Eto, ja ti velim, šćer je šćer, al’ snaha je snaha…
– Nisu sve iste!
– Nisu i ne trebaju da budu. Moja Nura nek je meni živa i zdrava. Ona mi je jedino dijete koje imam uza se…
– Nek je zdrava i živa…
– Amin jarabi…
– Nego, bi li joj bilo zahmet da i meni vidi one klompe ko u tebe?
– Koje klompe?
– Ove što si došla u njima…
– Pa reći ću joj, ako bude kod one njene žene nek ti uzme, al ne znam kol’ko su para…
– Daću ja njoj pedeset, pa nek vrati kusur.
– More. Nisu one više od dvajes garant. Možda dvajs, u vrh glave…
– Evo, samo da dofatim s kredenca, pedeset, pa ti njoj dadni…
– Jesu li ti to tvoji?
– Koje?
– To na slikama?
– Jesu! Hej bona! Vidi! Eto zakle mi nisi dolazila! Prije dva mjeseca zvoni meni neko na vrata….
– … jaaa…
– … evo ti vidi slike… to mi je sin, a ovo mi je moj rahmetli Mujo… I, kontam se ja, ko će meni u ova doba na vrata, otvorim, kad neka žena i čojk, nepoznati… evo ti pedeset, maj pa podaj Nuri da mi kupi cokule…
– … nanule! Jah, dobro… i šta bi s ovo dvoje na vratima?
– pitam ja, izvolite, kaže Sevdo, poznaš li nas… ja ne merem da prepoznam… kaže on, ja sam Milan, Mirin Milan, komšija… ovo je moja žena Dragica… sjećate se Sevdo… bili smo komšije… ja se ni dalje ništa ne sjećam… kaže, imali smo radnju preko puta benziske pumpe, čika Mujo je često dolazio kod nas, a i vi, sjećate se… počnem ja u glavi motati, sjećam se ja nekog čojka iz radnje, al’ sve nešto kroz maglu, al’ kad reče da je živio kod svoje babe, ja se sjetim babe, njegove matere i dođe meni u glavu, al’ šta ću ja sad, ljudi mi na vratima, ni tam ni vam… jah, to ti je bilo kad mi je mali Sabahudin Zinetin mijenjo česmu… i haj, kontam nisam sama, velim hajte uđite, kaže, došli smo samo da vam nešto donesemo, jedva ja njih uvedoh u kuću, đe će mi ljudi otle dotle došli da na vratima stoje, sjedoše oni malo, kad on izvadi neki smotuljak. Kaže, kad ste vi otišli s početka rata, kuću su vam krenuli pljačkati, izišli mi, nismo mogli da ih spriječimo, horda svijeta, ali sam uspio da vam spasim ovo… i dade ti on meni smotuljak slika! Hej, božjeg davanja… eto te su mi slike ostale od njih dvojice u tom smotuljku pa sam dala da mi onaj u radnji poveća da stavim u râm… da ti ne duljim…
– Tobe ja rabbi! Oni su još od početka rata ove slike čuvali?
– Jah bolan, moš misliti?
– Pa nema puno slika…
– Nema puno, ali ima dosta naših slika, i našla sam ove najvažnije… Hvala dragom bogu!
– I oni su prevalili otle dotle da ti samo slike donesu?
– Nisu baš otud od nas… kažu da su se nedavno preselili ovdje blizu u neko mjesto ne znam kako se zove… ali ovdje blizu… pa su se raspitivali. Nekako su preko nekog, preko nekog, pa preko nekog došli do Mare i ona im je rekla da ovdje ima jedna Sevda iz tog kraja iz kojeg traže i eto našli me…
– Fala dragom Bogu! Baš lijepo od njiha!
– Jes i ja kažem… jes uzela te pare? De uzmi turi u džep da ne zaboraviš…
– Neću zaboraviti…
– Kahvu si popila…
– Jesam, hvala ti, bila je dobra.
– Eh, da ja sam sklonim suđe…
– haj, odoh i ja…
– Sjedi, bona, đe ćeš, ne gonim te!
– Znam da me ne goniš, al’ evo već ti haman dva sahata sjedim, zadržavam te…
– De ne izvodi, sjedi još malo… da ti pokažem što sam materijal kupila prošle hefte…
– kakav sad materijal?
– našla sam pravo lijep dezen za kata da sašijem…
– Hoš ti šiti?
– Jok, bona, obnevidjela sam ne mogu više s iglom nikako, osim da pokrpim i nešto tako malo na paraćeske…
– pa ko će ti šiti… uh, što je lijep materijal… mehak. Šta je ovo…
– pamuk…
– o, baš je mehko i lijepo…
– eto… svidio mi se dezen, reko za dženaze sebi da skrojim…
– Da ti nije svijetlo za dženaze, uprljaće se, za pasti kiša…
– Ma nije mlogo svijetlo, taman… bi li Nura meni to skrojila… 
– Ne znam. Ne vjerujem. Zna ona šiti, ali nikad nije krojila…
– Šteta, mogla sam s njom…
– nema veze, imaš bona ženu što meni šije, Zahidu, kad dođem kući daću ti broj pa šnjom vidi…
– e taman, dobro si to… tako ću i uraditi…
– Eh, odoh ti ja… Evo ti i ove slike vrati gore…
– Sjedi bona đe ćeš…
– Odoh, usjedila sam se previše…
– mogla si još malo, bogami…
– fala ti, drugi put ćemo ope, moram sad kući Nura mi je sama…
– haj, poselami mi Nuru…
– Hoću, alejkumuselam!
– Poselami i drugu snahu i njene, i dođi mi nekad i s njom. Fina je ono žena. 
– Hoću alejkumuselam…
– E, vidi što su lijepe nanule!
– I udobne su moram ti reći, nisam hi morala razgazivati haman nikako…
– Još i bolje… Poselami Nuru!
– hoću alejkumuselam…
– Šta to i tebe koljena bole pa ne možeš niz stepenice…
– E, Sevdo moja, sustižu me godine… sustižu me godine moja ona ti, a pod stare trupine se ne mogu mlade butine presaditi, džabe ti je…
– Jes! Haj, alahimanet!
– Alahimanet!
– Dođi opet, Bejta! Nemoj čekati da te zovem.
– Doću, dođi i ti, znaš đe su mi vrata.
– haj, hoću, alahimanet
– Alahimanet.

***
– Đe to ti majko bi za vol’ko?
– Kod Sevde sve vrijeme, napunila mi je glavu, mogla sam poda autobus komotno…
– pa šta ste pričale…
– a, ništa, jadale se jedna drugoj, i tako…
– dobro, mati, haj’ idi ruke operi, saće pita, samo što nije gotova…
– Dobro, šćeri… odoh prvo klanjati, da mi ikindija ne ispane…
– De, ti de, taman dok se pita malo lahne i ti ćeš biti gotova…
– Koju si napravila…
– Tikvenjaču.
– Imala si krompira u špajzu.
– Jesam, ali mi tikva bila haman da počne truhnuti, pa da ujagmim da ne propane…
– Dobro si…
– A i pita pitosum…
– Nije vala… Tikvenjača mi je za’nja pita.
– Hajd idi operi ruke pa haj da jedemo.
– Haj dobro šćeri, evo odoh…